Свети Пимен Зографски – Суводолски светитељ

Житије Светог Пимена Зографског

Чувени иконописац и градитељ храмова, преподобни Пимен Зографски, рођен је у Софији. Био је благодатни плод дугогодишњих молитава својих родитеља. Његова мајка се удостојила да у сну види Пресвету Богородицу у белој одежди, окружену мноштвом монаха. Мајка Божија јој је обећала да ће прекинути њену неплодност и открила јој да ће родити сина.

Рођен на празник светих првоврховних апостола Петра и Павла, дечак је на Светом Крштењу добио име Павле. Родитељи су га поверили на учење писмености, иконописа, црквеног појања и Светог Писма своме духовнику, јеромонаху Томи Зографском, који је тада служио у древној градској цркви Светог великомученика Георгија.

После упокојења његових родитеља, упокојио се и учитељ младог Павла. Четрдесетог дана по свом упокојењу јавио се своме ученику у слави и посаветовао га да оде у Свету Гору Атонску, јер ће она бити место његовог спасења.

Павле је сву преосталу родитељску имовину разделио сиромасима и упутио се у бугарски светогорски манастир Зограф. Тамо је убрзо замонашен са именом Пимен. Млади монах је тако брзо напредовао у монашким врлинама да су га браћа почела називати „млади игуман“. Једном приликом, из зависти, бацили су његову одећу у ватру. Али, уместо да изгори, догодило се чудо – ватра се угасила. Посрамљени овим чудом, завидљивци су се одрекли своје злобе.

Када је навршио тридесет година, монах Пимен је, иако против своје воље, рукоположен за јеромонаха од стране македонског епископа Памфилија Воденског, Бугарина по народности. Преподобни Пимен је свету Литургију служио са сузама у очима, а Господ му је даровао благодат чудотворне молитве. Његовим молитвама био је исцељен један бесомучник обседнут демонима из манастирске братије, а другом брату, кога је ујела отровница, био је спасен живот.

Да се не би узгордио због великог поштовања које је уживао међу братијом, затражио је и добио благослов игумана да напусти манастир и преда се пустињачком подвигу. У шуми је подигао скромну колибу, хранио се кестењем и разним пољским биљем, а у манастир је долазио само ради Светог Причешћа. Једном приликом, у присуству двојице манастирске браће, избио је велики шумски пожар који се приближио колиби преподобног. Светитељ се усрдно помолио Богу, и одмах се спустила силна киша која је угасила разбукталу ватрену стихију.

---

Када је навршио педесет пет година, небески покровитељ манастира Зограф, Свети великомученик Георгије Победоносац, јавио му се за време молитве и открио му Божју вољу да буде пастир свога једнокрвног народа, који је остао без духовних пастира. Страхујући да није у питању прелест, преподобни Пимен се посаветовао са једним прозорљивим старцем. Тек пошто је добио његов благослов и потврду, упутио се у Бугарску, која је у то време стењала под османским јармом. Са собом је повео свога ученика Памфилија, који је касније написао његово житије. Манастирска братија испратила их је до границе манастирског имања, опраштајући се од њих са сузама.

Дуги низ година преподобни Пимен је путовао готово по целој Бугарској. Најпре је боравио у свом родном граду Софији и његовој околини, затим у Јужној Бугарској и у Бачковском манастиру. Прошао је и целу Северну Бугарску, посећујући многе градове, међу којима су били Видин, Силистра и други. Свуда је проповедао реч Божју, утврђујући православни народ у вери, својом молитвом чинио многа чудеса, подизао нове и обнављао старе храмове. У Доростолској епархији својом молитвом је даровао вид човеку који је од рођења био слеп, а потом га је, на његову сопствену молбу, замонашио.

Саградио је и обновио око триста цркава и петнаест манастира, украшавајући их сопственом руком фрескама. Међу њима се посебно издвајају манастир Черепиш у Врачанској епархији и тадашњи манастир Суходол у Видинској епархији.

Пред крај свога земаљског живота, Свети Пимен се вратио у Черепишки манастир, како би тамо предао своје тело земљи. Убрзо се тешко разболео, даровао је манастирској братији свој последњи очински благослов, причестио се Светим Христовим Тајнама и мирно се упокојио 3. новембра 1620. године. Пре свога престављења, његово лице је сијало необичном светлошћу, а после његове смрти на његовом гробу су се збивала многа чудесна исцељења и друга знамења Божје благодати.

После тога, турски разбојници су спалили Черепишки манастир, који је потом запустео. Тада су монаси из манастира Суходол пронашли гроб преподобног и пренели нетрулежне мошти светитеља у свој манастир, где се, по предању, и данас налазе. Овај манастир се некада налазио у границама бугарске Видинске епархије, а данас се налази у Србији, у Књажевачком округу.

Није познато када је Свети Пимен Зографски (Софијски) канонизован.

Извор: „Житија светих“, Синодална издавачка кућа, Софија, 1991. Приредили: Партеније, епископ левкијски, и архимандрит др Атанасије (Бончев).

Свети преподобни Пимен Зографски

Свети Пимен је био родом из града Средца, данашње Софије у Бугарској. Његови родитељи нису имали деце и често су се усрдно молили Пресветој Богородици да им подари пород, обећавајући да ће дете посветити Богу. Једне ноћи, већ у позним годинама, његова мајка је стајала пред иконом Пресвете Богородице, усрдно се молећи и проливајући сузе због своје неплодности. Када се уморила од молитве, села је и утонула у лагани сан. И гле, угледа жену одевену у белу царску одежду, за којом је ишло мноштво монаха. Они падоше на колена пред њом и мољаху је да испуни молбу ове жене, јер је она дала завет да ће оно што роди посветити служби Божјој и да ће њен син постати монах попут њих. После ове усрдне молитве, монаси устадоше и отпеваше дивну песму у славу Пресвете Богородице. Тада она приђе мајци која је седела, положи руку на њу и рече: „Не плачи, жено! Ево, по благодати Сина мога, Господа Исуса Христа, родићеш сина у овим годинама!“ Рекавши ово, одмах постаде невидљива заједно са целим монашким сабором. Тада се жена пробуди, устаде и узнесе благодарност Богу и Пресветој Богородици. Ујутру је испричала своме мужу о овом виђењу. Он, као добри слуга Христов, одмах оде у храм Светог великомученика Георгија и своме духовном оцу, иконописцу Томи, исприча виђење своје супруге.

Годину дана после овог виђења, мајка се породи на дан светих апостола Петра и Павла. Осмог дана новорођенче би крштено и доби име Павле, по имену свога оца. На дан његовог рођења, отац приреди трпезу у част светих апостола, позвавши све сиромашне и невољне у граду и разделивши им половину свога имања. Дете је расло и било васпитавано у дому својих родитеља у побожности и чистоти. Када му је било двадесет година, његов отац се пресели ка Господу, а мајка, желећи да испуни свој завет, предаде га своме духовном оцу, иконописцу Томи, који је служио у цркви Светог великомученика Георгија, да га поучи писмености и страху Божјем, како би служио Богу у праведности и монашкој чистоти.

Шест година је остао уз свога духовног оца, учећи да чита, пише, поје и иконопише. Био је нераздвојно уз њега и од њега се поучавао речи Божјој и монашком животу. Али убрзо се његов духовни отац тешко разболео и у дубокој старости упокојио, обећавши светом младићу да ће му се јавити после четрдесет дана, када стане пред страшни престо Господа Христа и прими Његову милост. Заповедио му је да током тих дана пребива у молитви и посту.

И заиста, четрдесетог дана после његовог упокојења, док се свети младић налазио сам у својој уобичајеној молитви, изненада га обасја небеска светлост. Тада му се јави његов духовни отац Тома, са светлом круном у рукама, и рече му:

Радуј се, чедо моје Павле, јер сам молитвама наших светих отаца атонских и заступништвом Заштитнице Свете Горе Атонске, Пресвете Богородице, без сметње прошао ваздушна митарства и стао пред престо Господа Исуса Христа. Он ми је даровао ову круну и послао ме к теби да ти кажем: ако и ти желиш да будеш овенчан таквом круном, мораш испуњавати све оно чему сам те поучавао док сам био са тобом. Не одступај од заповести Господа Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа и испуни завет својих родитеља, јер си рођен по обећању и заступништву Пречисте Владичице наше Богородице и молитвама наших преподобних отаца атонских. И твоји родитељи, који су побожно живели и у Господу се упокојили, испуњени духовном хришћанском радошћу, сада се радују заједно са свима светима у Царству Небеском и моле се за тебе, да и ти достигнеш оно место где се они сада налазе.

Рекавши ово, постаде невидљив. А свети младић паде ничице и са сузама узнесе благодарност Богу и Пречистој Дјеви Богородици, што су га удостојили да после смрти види свога духовног оца и од њега чује о родитељима својим.

---

После овог виђења, свети младић поче да размишља како да напусти сујетни свет и често се молио Пречистој Богородици да му покаже прави пут. Једном приликом, док је стајао у црквеном хору и појао, чуо је у Јеванђељу, на Недељу Крстопоклону, речи: „Ко хоће за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој, и за мном иде.“ Размишљајући о овим речима, по повратку кући после Свете Литургије, разделио је сву своју имовину сиромасима, пао ничице пред иконом Пресвете Богородице и много ноћи са сузама се молио да му исправи пут и покаже место на којем ће моћи да се спасе. Тако, после многих дана поста и молитве, једне ноћи поново му се јави његов духовни отац и рече му:

Радуј се, чедо Павле! Зашто си тако жалостан? Зар не знаш и не сећаш се шта сам ти рекао — да је место твога спасења у уделу Богородице, Света Гора Атонска? Иди тамо и наћи ћеш спасење својој души! Сада се многи побожни хришћани спремају да оду тамо на поклоњење. Пођи са њима, а све што ти је још остало од имовине раздели сиромасима, како би се без икаквих земаљских привезаности посветио служењу Господу и примио велику награду и милост од Христа Бога, Помоћника свих подвижника!

Када стиже тамо и обиђе све манастире, настани се у манастиру Зограф, међу својом бугарском братијом. Игуман овог манастира, Спиридон, човек побожан и испуњен Светим Духом, препозна у њему благодат Божју, која је почивала на њему, јер беше веома смирен и кротак. Зато га повери једном искусном духовном подвижнику, који је живео ван манастира, да га поучава монашком животу и подвигу, јер је био још веома млад и није било могуће да живи у манастирском братству. Када је достигао зрелост, игуман га прими у манастир и постриже у монашки чин, давши му име Пимен, чиме му је, по промислу Божјем, предсказано да ће постати пастир многих Христових оваца.

Свети Пимен је у манастиру испуњавао сва послушања са непоколебљивом смиреношћу и самоодрицањем, молећи се Богу дан и ноћ. Био је први који је долазио на заједничку молитву, а последњи који је излазио из цркве, са умом потпуно усмереним ка Богу. Због таквог живота и великих врлина, братија су га веома волела и називала га „млади старац“. Ипак, није могао избећи ђавоља искушења. Нека браћа која су са њим служила у трпезарији почеше да му завиде због његове побожности и врлинског живота, па су му стално наносила неправде: вређали су га, поливали водом, ударали по лицу и пљували га. А он је све то трпео ради Господа, Који је ради нашег спасења претрпео страдања, увреде, пљување и Крст. Што је он више кротко и смирено молио за опроштај, то су они још више настављали да му чине зло. Једном приликом, желећи да га спрече да оде на молитву у цркву, узели су му сву одећу заједно са монашком мантијом и бацили је у ватру. Свети Пимен им затражи опроштај, затим се помоли Богу, и одмах се ватра угаси, а његова одећа остаде потпуно неоштећена. Видевши ово чудо, његови саслужитељи падоше пред њим, молећи га за опроштај. Од тада му више нису чинили никакво зло, већ су га поштовали као свога духовног оца, кајући се за све што су му раније учинили. А он им не само да је опростио, већ је и сам затражио опроштај од њих.

Игуман, видевши како Свети Пимен служи без роптања и испуњава сва послушања несебично, са смирењем и покорношћу, постави га за чтеца у цркви. Касније, када је навршио тридесет година, на молбу игумана и братства, против своје воље би рукоположен најпре у чин ђакона, а потом и свештеника, од стране божанственог јерарха Памфилија, Бугарина из Воденске епархије, који је у то време посетио Свету Гору и боравио у манастиру Зограф. Своју свештеничку службу обављао је беспрекорно, увек проливајући сузе и сматрајући себе недостојним тако узвишеног призива.

Једном приликом, док је још био монах и, по манастирском обичају, благосиљао хлеб, пекара изненада обузе нечисти дух. Он паде на земљу, поче да се пени и повика:

— Нећу те оставити, јер преступаш Божје заповести и не живиш по своме монашком завету!

Светитељ, не уплашивши се, док је припремао тамјан, узнесе молитву Богу и истера нечистог духа из монаха. Видевши ово чудо, братија прославише Бога, Који је и у њихово време подигао своје свете ради прослављења Свога имена и укрепљења слабих. Зато су к њему, не само браћа из манастира Зографа, већ и монаси из целе Свете Горе, долазили по савет, поуку и духовно руковођење.

Деси се једном да Свети Пимен беше на жетви са другом братијом. И гле, змија уједе једног монаха за ногу, од чега му нога отече, те није могао да хода. Браћа дођоше к светитељу, као своме духовном старешини, и испричаше му шта се догодило. А он, дошавши на место где је лежао брат, најпре се помоли Богу, а затим поучи монаха кога је змија ујела да је то страдање допуштено од Бога, јер је одступио од послушности и својим поступцима изазвао роптање међу браћом. Потом начини мало блата од земље, помаза њиме уједено место, и монах одмах оздрави.

Поред своје службе у цркви, игуман и братија поверили су му и манастирску икономију, коју је обављао не без труда и напора. Ипак, често је сам носио дрва, сам припремао храну за братију, помагао немоћнима и није престајао да иконопише ликове светих, читајући њихова житија. По речима апостола, трудио се да достигне њихове врлине и да подражава подвиг свога светог духовног оца Томе. Тако је испуњавао своје послушање, због чега су га сви волели и поштовали — не само његова манастирска браћа, већ и монаси из целе Свете Горе. Зато је непрестано молио игумана да га ослободи управљања манастирском икономијом, како би могао да се повуче на неко пусто место и тамо живи у усамљености, избегавајући људске почасти.

---

Видећи његову богоугодну жељу, игуман му даде свој благослов. Тако Свети Пимен напусти манастир и настани се на пустом месту недалеко од такозваног „Старог манастира“. Тамо себи сагради дрвену колибу, покри је лишћем и поче да се подвизава у усамљености, проводећи многе дане у посту, клечању и проливању суза у молитви Богу и светитељима. Једном приликом, када се вратио из пећине и дошао у своју колибу, затече двојицу браће који су из манастира дошли код њега ради духовне поуке. Када су хтели да се врате у манастир, изненада их окружи велики пламен. Видевши велику опасност да ће сви они, као и његова колиба, изгорети, Свети Пимен клече, подиже руке ка небу, помоли се Богу и одмах паде обилна киша, која угаси разбуктали пламен.

Свети Пимен је ретко долазио у манастир, само да би се причестио Пречистим Христовим Тајнама. Када би наступио Велики пост, долазио би у манастир, причешћивао се Светим Тајнама, опраштао се са свом братијом и потом се враћао у своју пустињу. Долазио је поново само на Велику суботу, да са братијом прослави светло Христово Васкрсење. После причешћа Светим Христовим Тајнама и заједничке братске трпезе, поново би се повлачио у своје место подвизавања. У остале дане његова храна беху кестени и дивље биље.

Тако се Свети Пимен подвизавао петнаест година у својој малој колиби и у пећини Светог Козме. К њему су долазили монаси са свих страна Свете Горе, желећи да остану уз њега и живе под његовим духовним руководством. Али он их је отпуштао, опомињући их да то није Божја воља, већ да се свако врати у свој манастир. Поучавао их је да, ако желе да се спасу, треба да слушају свога игумана као Христа, да своје послушање испуњавају без роптања, да одсецају своју вољу и да чувају завет који су дали приликом монашког пострига пред Светим Јеванђељем и престолом Бога Вишњега. На крају сваког свог духовног разговора, обично би их при растанку поучио речима:

— Чедо, потруди се мало у овом животу, и труд твој неће бити узалудан!

---

Свети Пимен упита:

— Ко си ти?

Он му одговори:

— Ја сам Божји слуга Георгије, заштитник и покровитељ овога манастира!

Рекавши ово, он постаде невидљив. Преподобни дође себи, седе и дуго размишљаше о значењу овог виђења. Док је тако остајао у великој недоумици, његов ученик, монах Памфилије, дође из манастира и донесе му векну хлеба. Свети Пимен седе да једе, али ништа не говораше, већ је ћутао и размишљао о виђењу. Тада га ученик упита:

— Оче, зашто тако ћутиш и седиш обузет мислима?

Свети Пимен му одговори:

— Чедо, не знам шта да ти кажем. Не знам да ли сам био будан или у сну, али док сам се молио видео сам виђење: градове и села и многе овце које немају пастира. И гле, покровитељ нашег манастира стајао је преда мном у светлој војничкој одежди, са пастирским штапом у рукама, и рекао ми: „Видиш ли ове градове и села и овце које немају пастира?“ Ја му одговорих: „Видим.“ Тада ми рече: „Сви ће пропасти. Зато ме је Господ Бог Свемогући, Исус Христос, послао да ти кажем да ћеш им ти бити пастир.“ Потом ми даде штап који је држао у руци и рече: „Пожури и помози им! Ја ћу бити са тобом, не бој се!“ После ових речи отиде. Дошавши себи, почех да размишљам: куда ме Господ шаље? Јер не знам шта представљају ти градови и села, а нисам ни Светог Георгија упитао. Моли се Богу, чедо, да ми открије значење овог виђења.

Рекавши ово, ученик оде у манастир.

Монах Памфилије поче усрдно да се моли Богу и Светом великомученику Георгију да му открију смисао овог догађаја. Једнога дана, за време молитве, Свети Георгије му се поново јави, као и раније, обучен у светлу одежду, и рече му:

— Зашто оклеваш и одуговлачиш? Градови и села које си видео јесу твоја отаџбина са околним крајевима, а њихови становници су овце без пастира. Зато иди и утврди их у хришћанској вери, обнови њихове цркве и подижи манастире! Ево, Бог је положио у срце султана да хришћанима да слободу да подижу своје светиње!

Рекавши ово, постаде невидљив. Свети Пимен устаде, помоли се и оде у манастир, где све исприча једном прозорљивом старцу. Старац му рече да му је Бог све открио и поучи га:

— Зато не оклевај! Прими благослов од светих отаца наших, помоли се Богу и Његовом светом слузи, храбром великомученику Георгију, поклони се његовом чудотворном лику и иди!

Свети Пимен учини како му мудри старац рече: прими благослов од игумана и крену на пут са једним од својих ученика, монахом Памфилијем. Манастирска братија испрати га до граница манастирског имања, где се са њим опростише, целивајући се и дајући једни другима благослов. Потом се вратише у манастир са сузама у очима, жалосни због растанка са својим светим духовним оцем.

---

Стигавши у своју домовину, Свети Пимен поче да проповеда хришћанима реч Божју, да их утврђује у православној вери и да свуда подиже цркве, јер, као што му је рекао Свети великомученик Георгије, била је издата заповест од султана да хришћани у тим крајевима могу несметано да граде своје светиње. Хришћани, као овце без пастира, долазили су к њему у великом броју као своме пастиру, доводили своје болесне и оне који су страдали од нечистих духова, а они су се исцељивали само полагањем његових руку. Обишао је целу Софијску област, саградио око триста цркава у градовима и селима и обновио петнаест манастира, међу којима је био и Черепишки манастир на реци Искар. У њима је сабрао многу братију, поставио игумане и све уредио по узору на свети поредак манастира Зографа.

Његово име се свуда прочуло због многих чуда која је чинио. Зато су људи из околних крајева Видина и Доростола (Силистре) долазили к њему да чују реч Божју и да траже исцељење од својих болести. Молили су га да посети њихове градове и села и да утврди хришћане у вери Христовој, јер су многи заборавили да се клањају истинитом Богу и предали се сујеверју, док су се други одрекли Христа и прихватили учења противна хришћанској вери.

Чувши њихову молбу, преподобни поучи браћу речју Божјом, крену и обиђе сва села, утврди хришћане у вери, исцели њихове болесне и немоћне, сагради им цркве и тако стиже у Суходолски манастир, који беше запустео. Он га обнови, сабра братство, постави им игумана, даде им заједнички устав и заповеди им да не одступају од светоотачких правила, да редовно обављају службе, а они који су у стању да не буду лењи у утврђивању стада Христовог у вери, јер су они со земље и одговараће на Страшном суду Христовом за сваку изгубљену душу.

Одатле је отишао све до Доростолског краја. Становници, чувши да је дошао у њихову земљу, хрлили су к њему из свих села и доносили своје болесне на исцељење, које је светитељ исцељивао додиром својих руку и утврђивао их у хришћанској вери речју Божјом. Када је био у селу Червена Вода, родитељи су довели свог јединог сина, слепог од рођења, и молили га да се моли да прогледа. Он је подигао очи ка небу, заплакао, клекнуо и молио се Богу. Када је устао, направио је мало блата, помазао очи слепом човеку и он је одмах прогледао. Слепи човек више није желео да се врати родитељима, већ је замолио монаха да га постриже у монаштво и обуче у монашку одећу. Свети Пимен је пристао на његову молбу, постригао га и он је пошао за њим.

Док је још био у том крају, јави му се Свети великомученик Георгије и рече му да је дошло време да оде Господу, па треба да пожури да се врати у Черепишки манастир, јер је Богу било угодно да тамо почине после својих трудова. После овог виђења, он крену истим путем којим је и дошао, настављајући да проповеда и утврђује хришћане у вери Христовој. Стигао је у Суходолски манастир, сабрао сву браћу, поучио их речју Божјом и рекао им да је дошло време да он оде из овог живота, али да они остану у животу на који су позвани и да не преступају завет који су дали пред Богом када су примили анђеоски монашки лик. Поучивши их тако, растао се са Светим Тајнама и кренуо на пут. И браћа се растадоше са својим светим оцем са плачем и јадиковањем, јер га више неће видети и неће уживати у његовим добрим речима.

Када је стигао у Черепишки манастир, тешко се разболео и знао је да је дошло његово време да оде Господу. Зато је сазвао целу братију и поучио их речи Божјој, причестио се Светим Тајнама и предао дух свој Богу. Његово лице је постало светло и сијало је као сунце.

Вест о смрти светитеља прочула се свуда, и из свих околних крајева хришћани су хрлили ка његовим моштима да приме благослов и да целивају свог доброг пастира и наставника. После целоноћног бдења и Божанствене Литургије, браћа су служила опело и сахранила га испред цркве, како им је он заповедио, 3. новембра 1610. године. Тога дана, када се слави његов спомен, Свети великомученик Георгије је раније објавио да га предају гробу. Из његовог гроба су исцељивани болесни, ослобађани су они које су мучили нечисти духови, и дешавала су се многа друга чудесна дела.

Ово написах у манастиру Черепиш, ученик преподобног оца Пимена, грешни монах Памфилије, који сам био очевидац његовог живота и његових многих чудеса.

---

Према предању, много година касније, Черепишки манастир би разорен и спаљен. Тада дођоше братија Суходолског манастира, пронађоше свете мошти преподобног Пимена целе и нетљене и пренесоше их у свој манастир, који се налази у Видинској епархији, где се и данас чувају.

© Житија бугарских светитеља (у новобугарском преводу), аутора † епископа Партенија Левкијског, том 2. Синодална издавачка кућа, Софија, 1974.

* Житије Светог Пимена, које је написао његов ученик Памфилије, данас се чува у библиотеци манастира Зограф на Светој Гори. (Напомена: Pravoslavieto.com).

Свети Пимен Зографски — духовни будитељ

Иконописац, монах и исцелитељ, архитекта и градитељ с краја XVI и почетка XVII века, Свети Пимен Зографски оставио је за собом богато наслеђе у области црквене уметности.

Прошла су готово четири столећа од времена када је монах Пимен из манастира Зограф обнављао запуштене и порушене храмове у Софијској епархији и украшавао их својим живописом. Фреске и иконе које су стварали он и његови ученици, а које су се умножавале током његових дугих путовања од манастира Зограф до Софијске епархије, Видина, Доростолско-Червенске епархије, манастира Черепиш и Суходола, будиле су веру и укрепљивале поверење стотина хришћана.

Светитељ је подизао из пепела разрушене и запуштене цркве и манастире, окупљао монашку братију у обновљеним светињама и васпитавао ученике, којима је за кратко време поверио да украшавају храмове.

Дело Светог Пимена Зографског још увек није у потпуности истражено, а поједини историчари и ликовни критичари га чак и оспоравају. Ипак, оно сведочи о богатом духовном и стваралачком путу овог светитеља. Важно је да савремени истраживач сагледа целокупни лик овог духовника, монаха Зографског манастира и уметника, као и његов подвиг с краја XVI и почетка XVII века, изражен кроз дело којим је очувана бугарска црквена архитектонско-градитељска и иконописна традиција у времену османске власти.

Свети Пимен Зографски на свој начин достиже величину бугарског духа — живог и делатног и после три века османске владавине, духа који је требало поново пробудити и пројавити. Он то постиже окупљајући своје ученике и следбенике „на корист рода“. Свети Пимен Зографски распламсава угашене духовне огњеве у свом родном Софијском крају, обнавља старе, подиже и осликава нове храмове, ствара школу својих ученика и следбеника, широм отвара врата и утире пут развоју црквене уметности XVIII и XIX века.

У његовом житију читамо:

„Хришћани, као овце без пастира, долазили су к њему у хиљадама, као своме пастиру… И обишавши целу Софијску област, он, Пимен, сагради триста цркава и петнаест манастира по селима и градовима. Међу њима обнови и Черепишки манастир, који се налази на реци Искар, сабра многу братију, постави им игумана и све уреди по узору на манастирски поредак Зографа.“

Такође је стигао и до порушеног манастира Суходол у западним Балканским планинама, у близини града Књажевца, који се и данас налази у Србији. Натпис на манастирској цркви сведочи:

„Вољом Оца, уз помоћ Сина и дејством Светога Духа, саграђен је овај храм Рођења Пресвете Богородице. Започет је у месецу јулу, а завршен у месецу августу, под старатељством јеромонаха Пимена, 7113. године (1606). Вукомир и Павле (ктитори).“

Он је био део бугарског народа, лишеног својих светих манастира, који је са надом и нестрпљењем очекивао њихово поновно оживљавање. Обнављајући сваки храм, монах Пимен је учествовао у обнови хришћанског духа бугарског народа и у његовом учвршћивању у културном и духовном простору Балкана.

Сто четрдесет четири године након упокојења Светог Пимена, хиландарски монах Пајсије оживео је сећање на овог уметника на страницама своје „Славенобугарске историје о народу и царевима и о бугарским светитељима и о свим бугарским делима и догађајима“ (1762).

„Свети Пимен Преподобни замонашио се у Изографу (Зографу) и много година живео у Изографу. Био је иконописац, водио је свет живот, али скривен од људи. Мудро и вешто се удаљавао од људске славе. Потом је напустио Свету Гору и дошао у Софијску епархију. У то време турски цар је дао слободу хришћанима да подижу цркве. Овај Свети Пимен се старао, трудио и саградио многе цркве, а обновио је и манастире у Софијској епархији, из које је и сам потицао.“

Сећање на монаха Пимена, вештог градитеља манастира, иконописца и зографа, чија је рука украшавала храмове зидним сликарством, било је живо међу бугарским монасима на Светој Гори.

У житију Светог Пимена Зографског, које је написао његов ученик Памфилије, монах са Свете Горе који је пратио свог учитеља све до краја његовог земаљског живота, читамо:

„Овај свети Пимен (у свету Павле) беше из града Средца… Када му је било дванаест година, отац му умре, а мајка га предаде свом духовном оцу Томи, иконописцу, који је служио у цркви Светог великомученика Георгија. Са овим духовним оцем проведе шест година… Потом оде на Свету Гору. Тамо обиђе све манастире и настани се у манастиру Зограф, међу својом бугарском браћом… Ту му, поред служења у цркви, беше поверена и брига о манастирској градњи… и није престајао да слика иконе светих… Затим се светитељ упути са својим учеником Памфилијем на пут ка својој Отаџбини.“

Године 1596. Свети Пимен обновио је и осликао храм Куриловског манастира „Свети Јован Рилски“, који се налазио у непосредној близини Софије. У Сливничком манастиру, на Преспанском језеру, насликао је ликове Светих Седмочисленика: првих ученика и настављача дела Светих Ћирила и Методија — Светог Климента, Наума, Горазда, Ангеларија и Саве, као и лик Светог Николе Новософијског.

Софијски заштитник, Свети Пимен, оставио је у својим фрескама ликове софијских светитеља из средине XVI века, али није заборавио ни заштитника целокупног бугарског народа, Светог Јована Рилског, чији је лик насликао у манастирима Сеслав, Курилово и Черепиш.

Током последњих двадесет пет година свог живота, бугарски монах Пимен обилазио је храмове и манастире од Свете Горе до Софијске и Видинске епархије, од Доростолске епархије до обала Преспанског језера, обнављајући порушене светиње и украшавајући њихове зидове живописом.

У својој „Славенобугарској историји“, монах Пајсије Хиландарски убраја Пимена међу „светле бугарске свете“, који су веровали у снагу и дух свога поробљеног народа. Софијски светитељ и духовни надахнитељ утро је пут хиландарском монаху Пајсију, остављајући за собом обновљене цркве и манастире.

Монах Пајсије Хиландарски је средином XVIII века у својој „Историји“ забележио:
„После много година, нађоше његове свете мошти у гробу читаве и нетљене, и оне беху пренете у Видински епархијски манастир у Суходолу.“

Свети Пимен Зографски канонизован је за светитеља, а његов спомен се празнује 3. новембра.

Маргарита Харбова
© Црквени гласник, број 20, 2004.

Дубоки препород Бугарске — време и дело Светог Пимена Зографског

Водећи мит бугарског препорода формулисао је један од најутицајнијих бугарских мислилаца последња два века — Иван Вазов — на следећи начин: „Та дивна поворка, која је започела са Пајсијем — монахом — а завршила се са Левским — ђаконом — два светитеља, већ је посејала и припремила њиву.“ Њен врхунац представља Априлски устанак („епопеја“) из 1876. године, о коме је Вазов узвишено написао: „Бугарски национални дух никада се није уздигао до такве висине и мало је вероватно да ће се икада поново уздићи…“

Ових сто година (1772–1876) једногласно се сматрају „најбугарскијим временом“ и носе општеприхваћени назив препород, по угледу на западноевропску ренесансу. Једино остаје жал што се бугарски препород појавио неколико векова касније у односу на европску ренесансу. Међутим, ова историјска представа није тако једноставна и очигледна као што се чини.

До 1871. године сматрало се да је бугарски препород започео почетком XIX века. Те године су истовремено објављена два рада — Васила Друмева и Марина Дринова — који су преиспитали такав став. Дриновљев текст завршава се на следећи начин:

„Навикли смо да препород нашег народа рачунамо од почетка нашег века и да на његово чело стављамо Априлова, заједно са Неофитом, Венелином и другима. Да, заслуге ових добротвора према нашем народу су велике. Али зар не би било исправније да наш препород датирамо шездесет или седамдесет година раније и да на његово чело поставимо оца Пајсија?“

Данас имамо разлога да преиспитамо ову општеприхваћену тезу, и то најмање из два разлога.

1. Бугарска „ренесанса“ XIX века била је време хришћанског отпадништва — спорог и „природног“ процеса, неприметног за децу тог времена, какви смо и ми сами. Она је у свим областима живота, па чак и у Цркви, заменила Божје са Цезаровим. Прави циљ овог покрета било је политичко ослобођење Бугарске. Чак је и стицање независности Бугарске Цркве било само средство за остварење тог циља, па је сасвим природно што је током раскола 1872. године Црква — као средство — била жртвована на олтару политике — као циља. Наша „ренесанса“ била је закаснела и наивно невина верзија западноевропске ренесансе. Она је неприметно и несвесно заменила хиљадугодишњи христоцентрични дух православне Бугарске новим, неопаганским и егоцентричним духом „хуманизма“ — покушаја човека да себе постави у средиште универзума, померајући Бога са тог места.
2. Век и по пре оца Пајсија у Бугарској се одвијао један дубљи (односно виши), истински духовни и христоцентрични покрет, који можемо назвати Дубоким препородом. Он је такође потврдио бугарски културни и национални идентитет, али не као крајњи циљ, већ као средство за достизање истинског циља — Христа.

Овај значајни покрет потиче с краја XVI и почетка XVII века. Његова знаменита личност био је Свети Пимен Зографски, рођен око 1540. године, а упокојио се после 1618. године.

Бугарска „држава Духа“ никада није нестала током векова ропства. Њена престоница били су велики југозападни манастири: манастир Зограф (током читавог тог периода), Рилски манастир (после повратка моштију Светог Јована Рилског 1469. године) и Хиландарски манастир (нарочито од XVIII века). Кроз систем метоха, таксидиота, путујућих проповедника и ходочашћа, ова духовна средишта су непрестано бринула о свим бугарским земљама.

---

Мало знамо о животу и делу Светог Пимена – углавном из његовог Житија, које нам је дошло у касном препису. Није потписивао своје иконе и фреске. Свети Пајсије Хилендарски пише о њему: „Био је иконописац, водећи свети живот, али тајно од људи. Мудро и вешто се скривао од људи.“ Ове речи су кључ за разумевање разлике између истинског препородитеља, чија „тајна“ дела славе Бога – и „препородитеља“ 19. века, који хвале његову замену – нацију. Манастирска анонимност отежава научницима који верују у „чињенице“ и документе. Безброј трагова рада Светог Пимена је остало, али мало „чињеница“. Брзоплети истраживачи проглашавају његово Житије непоузданим.

Др Васил Киселков (1956) назвао је податке из Житија „очигледно непоузданим“ и „невероватно преувеличаним“. Тврдио је да Житије „није аутентичан и поуздан извор“. Године 1946, исти аутор је чак негирао постојање манастира Суходол, који је подигао Свети Пимен, где су мошти светитеља поново сахрањене. У ствари, манастир не само да постоји до данас, већ је имао (објављени) натпис на старој цркви (сада срушеној) који датира управо из времена Светог Пимена – на почетак 17. века.

Проф. Петар Динеков (1954) је исправио неке Киселковљеве грешке, али је такође видео нетачности у Житију: сусрет између Пајсија Хилендарског и Гаврила Крастевича наведен у додатку рукописа (који је научник описао као „јасан анахронизам“), податак о „умној молитви“ коју је практиковао Свети Пимен (то су такође били „анахронизми“) итд. У ствари, грешке нису у Житију, већ код Динекова. Пајсије Хилендарски поменут у додатку није наш рани историчар, већ потпуно друга особа – књижар и издавач Пајсије Хилендарски Бугарин (1820-1910), савременик и вршњак Крастевича (1820-1898). Сада је општеприхваћено да исихастичка пракса „умне молитве“ никада није престала на Светој Гори. На основу таквих лажних премиса, Динеков суди: „Несумњиво, Пименов живот није првокласни споменик наше средњовековне књижевности.“ „Информације које су дате о Пименовим градитељским и уметничким активностима су такође фантастичне.“ Уместо да подстакну трагање за истином, такви судови великог ауторитета стоје између њега и каснијих истраживача текста, личности и периода.

Према Житију, Свети Пимен је саградио „300 цркава и 15 манастира“. Априори и без доказа, научници проглашавају ове податке „фантастичним“ и „невероватно преувеличаним“. Али Свети Пимен није био зидар, већ проповедник и будитељ. Градио је храмове и манастире не мистријом у руци, већ Речју Божјом. Његова мисионарска путовања по огромном подручју бугарских земаља трајала су преко 20 година (најмање од 1596. до 1618. године) – довољно времена да обиђе више од три стотине села и градова, да инспирише, активира и организује обнову храмова који су били уништени или запуштени током претходних тешких времена.

Од 15 манастира о којима је реч, постоје вероватни докази о његовој (и његових сарадника) сопственој зидарској и иконопиској активности у најмање 8 сачуваних: Куриловски, Сеславски, Черепишки, Суходољски, Драгалевски (један од слојева), Сливнишки, Подгумерски, Планинички итд. Остали манастири изграђени у исто време и у истом региону: Искрецки, Илијенски, Кремиковски (уништени други манастир), Струпецки, Карлуковски, Разбоишки, Маломаловски, Елешнишки, Билински итд.

Године 1600. основан је Тројански манастир . Крајем 16. века почела је изградња Бачковског манастира (велика трпезарија датира из 1601. године, а главна црква из 1604. године). Током Дубоког препорода, безброј храмова је обновљено у свим бугарским крајевима – Несебару, Трнову, Видину, Тракији, Македонији, Разлогу, Софији. Не знамо где је лично био Свети Пимен. Сигурно је да је покрет био свеобухватан и да су многи учествовали у њему. Плодови њиховог рада су пред нашим очима, али њихова монашка и хришћанска скромност и безимена – уместо да увећају славу њиховог подвига – чине их невидљивим за нас. Чудо је да је сећање на самог Светог Пимена уопште опстало (захваљујући Житију његовог ученика Памфилија). Али шта је суштина мисије светитеља? У који шири историјски контекст се она уклапа? Како се 55-годишњи пустињак, који је достигао највишу духовну праксу кроз „умну молитву“ у пећини Светог Козме код Зографа, изненада вратио у свет и почео да обилази Бугарску од Преспанског језера до Доростолске епархије и од Свете Горе до Видина? Са каквим овлашћењем оснива манастире и поставља игумане? То се не дешава без одговарајућег овлашћења, без благослова локалних митрополита (Софије, Охрида, Видина, Доростола итд.), зографског манастирског сабора и цариградског патријарха. Нити без дозволе османских власти – у престоници и по местима.

Већина трагова деловања Светог Пимена који су до нас стигли концентрисани су у северозападној Бугарској, посебно у области Софије. Али управо је тада (1595. године) почела интензивна католичка пропаганда у овом региону са Софијом као номиналним центром: мисија Петра Солината.

Мисија Светог Пимена је почела у исто време, а њен центар је био његов родни град Софија. Натпис Куриловског манастира од стране (иконописачке компаније) Светог Пимена датира из 1596. године.

Солинат је постао „софијски католички епископ“ 1601. године. Његови наследници на фиктивној „софијској“ столици били су Илија Маринов (1624-1641), Петар Богдан (1642-1674), итд., али њихово право седиште никада није постала Софија, где је православље остало непоколебљиво – управо захваљујући православним црквама и манастирима подигнутим или обновљеним у то време.

Тадашња римокатоличка офанзива на бугарске земље није била изолована појава. Била је последица офанзивне политике папства – након Тридентског сабора (1545-1563) и почетка контрареформације, чији је главни циљ био заустављање раста протестантизма са севера. Истовремено, римокатолицизам је тражио надокнаду за губитке од Реформације „преузимањем“ православних територија. Успешна офанзива језуита против протестаната у Пољској и Литванији после 1569. године све више је преусмерена ка православном Истоку. Притисак се интензивирао 1580-их и довео је до Брестске уније 1596. године.

Православље се супротставило овом притиску. Године 1588, цариградски патријарх Јеремија је дошао прво у Литванију, а затим у Москву, који је 1589. потврдио првог московског патријарха Јова, а затим се вратио у угрожену Литванију. Његов уступак руској црквеној независности проистекао је из потребе за заједничким фронтом против духовне инвазије са Запада, где су морале бити бачене све снаге. Укључујући и руски патриотизам, иначе неприхватљив за Грке.

Сличан карактер има и мисија Светог Пимена Зографског. Храмови и манастири које је подигао су попут заштитног зида који са свих страна окружује територију коју је римокатолицизам освојио у северозападној Бугарској. Битка за православље је добијена у Софији, на јужним падинама Западне Старе планине до Видина и дуж реке Искар. Римокатоличка пропаганда је имала привремени успех само у ограниченом региону око Чипровца.

Политичка ситуација у Османском царству је ишла у прилог православном отпору духовном налету са Запада. Након битке код Лепанта (1571), војна претња Османлијама из римокатоличког света постајала је све реалнија. То је учинило турске султане Мехмеда III (1595-1603) и Ахмеда (1603-1617) толерантним према подизању православних упоришта унутар царства. Као резултат тога, у бугарским земљама је дошло до истинског православног препорода, праћеног експлозијом црквене градње управо у последњој деценији 16. и првим деценијама 17. века. Сачуване су десетине храмова и манастира основаних, обновљених, са натписима или подигнутих у то време. Многи од њих нису доспели до нас.

Управо у овом крају и у то време цветала је чувена Варовицка књижевна школа у манастиру Етропољ.

Дело Светог Пимена такође има специфичну бугарску националну димензију. На његовим фрескама натписи су на бугарском језику, а у програмима фресака, по први пут, налазе се слике бугарских светаца у свесном систему: Свети Јован Рилски, Свети Прохор Пшински, Свети Гаврило Лесновски, Свети Седмочисленици, Свети Николај Новософијски, Свети Георгије Новософијски итд. То су први фигуративни спискови бугарских светитеља, које ће отац Пајсије Хилендарски даље развити у својој књизи век и по касније.

Дубоки препород краја 16. и почетка 17. века није видљив на први поглед. Управо зато што је хришћански и зато што је стваран, он се спроводи „у тајности од људи“. Већина његових вођа остаје нам непозната. Али то је свеобухватни, вишедимензионални, дубоки, духовни, истински хришћански и истински спасоносни бугарски национални покрет, који оживљава истинску бугарску државу – државу Духа. Управо на том Дубоком препороду ступају вође плићег, површног и секуларног по садржају (најчешће одевеног у црквену форму) покрета 19. века, који за нас – његову површну и секуларизовану децу – изгледа стваран.

Свети Пимен Зографски је само једна од покретачких снага овог спасоносног дела. Наша је дужност да даље откривамо његов лик, као и слике и дела других нама невидљивих истинских и дубоких препородитеља. Личност иконографског светитеља може нас навести да видимо целу епоху Дубоког препорода, која – због нашег духовног слепила – као да „мудро и вешто“ скрива своју славу.

Георги Тодоров
© Културне новине, број 39, 9. новембар 2001.

Извор:
Текст преузет са сајта: www.pravoslavieto.com