О старости цркве по сведочанству Сопиеса-дон. Шопа, прва манастирска црква грађена је у време када је Византија освојила град Видин и целу видинску област, између 1004. и 1008. године. Грађена је дакле у првој половини 11. века, да би била порушена навалом Уза, Печењега, Кумана или неких других варварских племена с краја 11. века. Са те цркве потиче надвратни споменик који се може видети у порти манастира а који је преклесан у надгробни споменик јеромонаху Никити 1255. године. До самог споменика налази се римска опека која сведочи о боравку Римљана на овим просторима.
За период 14. века сведочи само једно народно предање по коме је манастир Суводол обновљен у потпуности за време српског Краља Милутина и касније за време кнеза Лазара о чему нема писаног сведочанства.
О 17. веку имамо само скромне податке да је манастир потпуно обновљен и живописан 1645. године за време јеромонаха Пимена. Тај живопис је описао у потпуности Јосиф Панчић, природњак, који је са својим лицејима Велике школе боравио у манастиру Суводол 21-22. јула 1863. године.
О старини цркве и њеном првобитном облику Каниц каже:
Овај се манастир сврстава у старе задужбине у Србији,ипак, нема старих записа и повеља који би дали поуздана обавештења.
Да је овде било поприште многих борби са Турцима, а можда и са другим освајачима, сведочи мноштво костију које су нађене свуда у манастирској порти приликом зидања нове цркве. Највероватније се ради о страдањима у 11. и 12. веку, као и о великом покољу у 18. и 19. веку.
По предању, пре 250 година био је сабор,манастирска слава, Рођење Пресвете Богородице. Силан се свет био окупио. После службе Божије, а после ручка,младеж је играла и веселила се, а стари људи су гледали и уживали у њиховом весељу.У том пролети некаква врана преко сабора, па спусти у коло крваво парче сукна. Мало час ”врана опет пролети и спусти парче меса стрвине. Старац један који је ту седео,коло гледао и све ово видео, рече:,, Пазите децо, ово је рђав знак. Могу нас Турци лако све побити, само ако дођу и виде нас где славимо.” Не прође много, а Турци грунуше изненада у сабор и све посекоше.
Године 1810. беше ту поприште једне битке између Срба и Турака. После пљачкања манастира, Турци расхладише своју храброст на фрескама цркве, ноктима ископавши очи свецима. План наново освећене цркве после тога, подсећа на Жичу,јер се и овде на уски нартекс наслањају две капеле, а главни простор без купола завршава се са своје три апсиде у форми детелиног листа и оскудно је осветљен кроз мали број прозора. Вредно је напоменути да сам овде нашао, код српских цркава,ретки намештај од перистила на прочелној фасади. Три лука од два истурена зида и два лука на слободним стубовима,скривају хармонична звона учвршћена на своду. Према натписима једно је звоно ливено у Пешти, друго 1858. године у Вршцу.
Архимандрит Јосиф родом из села Селачке 1836. године, замонашен у манастиру Суводолу о изгледу старе цркве пише:
Црква беше византијског стила, у виду крста. Са обе стране била је по једна мала црква-паперта. Стара црква била је лепо осликана а паперте, иако мале, могле су послужити за служење недељом. На горњој, јужној страни, била је једна костурница пуна жутих, људских глава а костурница беше пронађена приликом ископавања темења за нову цркву.